Šta jeo kolače? Prežderao se kolačima! Nakon slavlja ostala nekolicina nas, svjedoci i ja. Tokom večeri nutkali su me kolačima, ali doslijedno sam odbijao. Uz ponoćnu kavu začulo se pitanje, hoće li netko kolača? Rekoh da hoću. Premda nisam bio baš ozbiljan, kolači su se ubrzo stvorili ispred mene. I šta sad? Jednom se živi, jednom se umire, a kolači se jedu mnogo puta!
Doslovno sam shvatio da sam ponuđen kolačima, a ne samo kolačem. Čini mi se da sam smazao sedam komada. Ode mojih osam mjeseci nejedenja slatkoga u bespovrat. Dugo mi hlače nisu pukle pa sam se opustio. Zapravo, sad kad razmislim, nove radne hlače su mi malo uzane i nešto mi sve miriši da bi mogle barem po nekom šavu popucati. Srećom pa ne idem na posao nakon ovog prežderavanja.
Mimo, kolači su odlični i predbilježavam se za desetak komada sljedećom prilikom. Možda petnaest. Dvadeset?!
(Ovaj tekst baš i nema neke veze sa životom u Norveškoj osim što pokazuje da i ovdje ima balkanskih kolača)